Displazija kuka i lakta

Displazija kuka

Zbog ometanog razvoja jabučice i čašice i opuštene veze između ovih kostiju, delovi hrskavice koji pokrivaju ove kosti će biti preopterećeni. Ovo izaziva savijanje hrskavice i eventualnu deformaciju zgloba. Dodatno, nestabilnost zgloba će izazvati razaranje hrskavice i upalu zgloba, izazivajući bolno stanje. Konačno, jabučica nije više postavljena duboko u čašicu, što dovodi do pogrešnog formiranja zgloba kuka (tzv. Displazija). Upala zgloba postaje hronična (takozvana osteoartroza) i vodi do zgloba kuka koji ima limitiranu pokretljivost i izaziva bol, naročito posle aktivnosti. Sa osteoartrozom, nova kost (osteofiti) rastu na ivicama zgloba, oko čašice i na vratu kosti. Osteofiti rastu u svim pravcima brzinom koja zavisi od stepena ozbiljnosti osteoartroze. Kod mladih pasa, od četiri do dvanaest meseci, bol preovlađuje nad kliničkim znacima displazije; bol kod stajanja (pas brzo sedne), bol pri hodu (pas odbija da hoda, hoda zamahujući kukovima) i bol prilikom penjanja i skakanja. Slaba ili jaka veza jabučice i čašice se može utvrditi specijalnim kliničkim ili radiološkim tehnikama. Na radiogramima (rentgenskim snimcima) se može objektivno oceniti metodom Norbergovog ugla, a osteofiti se mogu videti na specijalnim radiološkim snimcima. U starijem dobu, bol nakon previše napornog vežbanja preovlađuje nad odbijanjem stajanja, hodanja, skakanja i penjanja. U mladom dobu se labava veza između čašice i jabučice može popraviti hirurškom korekcijom kada pas pati od displazije, dok kod odraslog psa kuk može biti zamenjen veštačkim. Konzervativni tretman uključuje prilagođene vežbe, kontrolu težine i lekove.

Displazija lakta

Pod terminom „displazija lakta - ED" se podrazumevaju raznolika oboljenja koja nemaju međusobne veze, a koje se dešavaju u zglobu lakta, i prisutne su kod mladih pasa velikih rasa i izazivaju bolna stanja koja na kraju vode do onesposobljavajuće osteoartroze pogođenog zgloba. Najčešće dijagnostikovana oboljenja koja potpadaju pod displaziju lakta su:

1. Smaknuti ankonealni proces (takođe nazvan - neobjedinjen ankonealni proces)

2. Smaknuti ili nepotpun (izlomljen) koronoidni proces

3. Odvojen komad zglobne hrskavice poreklom iz nadlaktice (osteochondritis dissecans)

4. Dva različita oblika neslaganja sa ometanim razvojem radijusa ili ulne (npr. čašica ne leži savršeno sa dodirnom površinom nadlakatne kosti)

Slobodni delovi hrskavice ili kosti kod prva tri slučaja će iritirati zglob, izazivajući bol i upalu zgloba i na kraju onesposobljavajuću osteoartrozu. Disharmoničnost lakta će izazvati smicajuće sile i verovatno izbaciti iz idealnog položaja ankonealni ili koronoidni proces sa prvim ili drugim slučajem kao posledicom. Disharmoničnost lakta će takođe izazvati preopterećenje dela zgloba koji treba da nosi manju težinu, izazivajući razaranje hrskavice sa bolnim upalama i na kraju sa osteoartrozom. Pas sa displazijom lakta će patiti od hromosti, počinjući od starosti od četiri do šest meseci kada je jedan lakat zahvaćen. U slučaju da su oba lakta zahvaćena, kratki koraci i odbojnost ka igri i trčanju mogu biti jedini znaci. Pri kliničkom ispitivanju, moguće je čuti ili osetiti blago krckanje pri pomeranju zgloba. Prvi, treći slučaj i disharmoničnost lakta se mogu videti na tri različita radiološka pogleda, dok je drugi slučaj dosta teško otkriti u ranoj fazi, ali postaje više vidljiv kako se znaci osteoartroze razvijaju. Hirurško uklanjanje odvojenih delova koji iritiraju ili hirurško fiksiranje ankonealnog procesa i hirurška korekcija disharmoničnosti lakta se indikuju samo kod blage osteoartroze; kod teške osteoartroze lakta šansa za povratak u punu funkciju je slaba. Konzervativni tretman osteoartroze uključuje umanjeno fizičko angažovanje, kontrolu telesne težine i lečenje kako bi se zalečila hrskavica, umanjila upala i umanjio bol.

Dr Kealey je sproveo veoma zanimljivu studiju sa 20 parova Labradora (1). Psi su bili smešteni u parovima istog pola iz istog legla u jedan kavez. Jednom od pasa je bilo dozvoljeno da jede koliko hoće dok je brat/sestra dobijao dve trećine te količine. Na određeni vremenski period psi su bili mereni i rađen im je snimak. Psi koji su jeli bez ograničenja su dostigli težinu u proseku oko 32 kilograma, dok su braća/sestre iz legla dostizali u proseku 23 kilograma, svi psi su bili iste dužine. Labavost kuka (izražena kao Norbergov ugao) i stepen formiranih osteofita (osteoartroza) je bila veća kod neograničeno hranjenih pasa nego kod onih koji su dobijali limitirane porcije. Kod nemačkih doga kojima je davana hrana bogata mineralima, vitaminima i energijom, Dr Hedhammar je demonstrirao da su psi koji su hranjeni bez ograničenja pokazali da je oblikovanje glave (jabučice) i vrata zgloba kuka zaostajalo za onim što se moglo videti kod ograničeno hranjenih pasa, što je rezultiralo lošim ležanjem jabučice u čašici (2). Dr Kasstrom je pokazao na leglima nemačkog ovčara, zlatnih i labrador retrivera da je neograničeno hranjenje rezultovalo frekventnijom pojavom i težom displazijom u poređenju sa ograničeno hranjenim braćama/sestrama iz legla. Finalni rezultat ocenjivanja kuka je bio više povezan sa ishranom i dobijanjem na težini nego sa labavošću zgloba u mladom dobu (3). U Utrehtu, demonstrirali smo da je kod doga othranjenih hranom sa visokim sadržajem kalcijuma hrskavica lakta pretvorena u kost u starijem dobu nego kod pasa hranjenih balansiranom ishranom sa niskim sadržajem kalcijuma (4). Dodatno, ometanje rasta u dužinu radiusa ili ulne koje izaziva disharmoničnost lakta se pojavljivalo češće kod doga kojima je prekomerno davan kalcijum. Ometanje u sazrevanju hrskavice koje vodi trećem slučaju displazije lakta je češće viđeno kod doga koje su hranjene hranom bogatom kalcijumom nego kod braće i sestara iz legla koji su imali balansiranu ishranu (5). Visok unos minerala nije izazivao oboljenja skeleta kod malih rasa kao što je to slučaj kod velikih rasa (6). Uzimanje hrane sa visokim sadržajem vitamina D takođe može dovesti do znakova četvrtog oblika displazije kao i do ometenog razvoja radijusa ili ulne i posledično do disharmoničnosti lakta. Istraživanje NAP-a i ostalih je pokazalo da hrana sa visokim proteinskim sadržajem, kao što je to kod visokokvalitetnih hrana za štence, nema negativnih uticaja na razvoj skeleta (7).

Sveukupno gledano, kod pasa koji brzo rastu se može razviti displazija kuka i/ili lakta kada se podižu na hrani bogatoj mineralima i vitaminima, ili čak kada se hrane balansiranom hranom u preteranim količinama, dok se kod pasa iste rase ili čak iz istog legla othranjenih na optimalnim količinama balansirane hrane ne javlja displazija kuka i/ili lakta. Pseća hrana sa optimalnim sadržajem minerala, vitamina, proteina i energije stvara stanje normalnog razvoja hrskavice, transformaciju hrskavice u kost i razvoj kosti. U stare dane, kada nije bilo hrane za štence sa niskim mineralnim i energetskim profilom , veterinari su prepisivali vlasnicima da hrane štence hranom za odrasle pse kako bi limitirali unos minerala, vitamina i energije. Niži energetski sadržaj hrane za odrasle pse primorava štene da jede veću količinu dnevno i samim tim uveća unos minerala i vitamina preko granice optimalnog što nenamerno stimuliše oboljenja skeleta uključujući i displaziju kuka i lakta. Skorije je pokazano da velike rase odgojene na balansiranoj hrani za štence sa maksimumom od 0.8 do 1.0% kalcijuma u suvoj materiji imaju neometani proces obnove kostiju zajedno sa neometanim rastom hrskavice i pretvaranjem hrskavice u kost. Kombinovano sa niskim unosom energije, ova hrana za štence obezbeđuje optimalne uslove za neometani razvoj skeleta.

Dakle, displazija kuka i lakta nisu nasledne bolesti? Naučili smo da ishrana ima važan uticaj na pojavljivanje displazije. Ovo je naročito tačno kod mladih pasa velikih rasa, koje rastu brže nego štenci malih rasa. Studije koje je sproveo NAP i drugi kod patuljastih pudli su pokazale da višak minerala ima samo blage, ali ne i klinički relevantne posledice na razvoj skeleta kod malih i srednjih rasa. Dr Ubbink i ostali su pokazali da je u holandskoj populaciji labradora displazija lakta prisutna samo u određenim podgrupama (podpopulacijama). Dodatno, Dr Ubbink je pokazao da se treći i četvrti slučaj displazije lakta javljaju u različitim podgrupama (podpopulacijama) u većini slučajeva, i samo se mogu videti unutar jedne podgrupe (podpopulacije) sa vrlo niskim brojem pojavljivanja (. U anketi među vlasnicima Bernskih Planinskih Pasa sa displazijom lakta dijagnostikovanom radiografski (posebno drugog slučaja displazije i disharmoničnosti lakta), pokazano je da su ti psi imali isti stil života, uslove smeštaja i ishranu u poređenju sa psima kojima radiografija nije pokazala postojanje displazije lakta. Ove studije izgleda da pokazuju da će se kod pasa razviti displazija lakta bez obzira na ishranu, stil života i uslove smeštaja. Analiza populacije je otkrila da displazija kuka i lakta imaju nizak stepen naslednosti koji varira kod različitih rasa ispitanih u manje-više istim uslovima između 0.2 i 0.6 za displaziju kuka, a između 0.24 i 0.55 za displaziju lakta (9). Drugim rečima, i displaziji kuka i displaziji lakta su potrebni snažni uticaji iz okruženja da bi postale vidljive. Uzimajući rezultate gorenavedenih studija zajedno, može se zaključiti da će se displazija kuka i lakta razviti kod pasa određenih rasa i da će se ova oboljenja mogu razviti pod određenim uslovima u okruženju, od kojih je uticaj ishrane dobro ispitan. Teoretski, moguće bi bilo odgajiti pse rasa podložnih rasa na uticaje iz okruženja koji mogu izazvati displaziju kuka i lakta kako bi se našli genotipski oboleli primerci . Više smo naklonjeni odgoju mladih pasa rasa podložnih displaziji kuka i lakta na ishrani koja je optimalnog kvaliteta i kvantiteta i sa ograničenom aktivnošću kako ne bi rizikovali da će oboljenje skeleta biti izazvano. Kao posledica, genotip displazije kuka i lakta će ostati neprimećen u populaciji i može postati očigledniji u sledećoj generaciji kada potomak pasa koji su fenotipski bez displazije kuka i lakta bude podizan pod manje optimalnim uslovima. Da bi sprečili širenje gena za displaziju kuka i lakta u populaciji, uzgojna populacija mora biti pedantno praćena i testirana na HD i ED najmodernijim tehnikama. Pse sa netaknutim zglobovima ili najnižim stepenom oboljenja treba koristiti u priplodu. Studije kompletnih legala Labradora su otkrile da psi sa displazijom lakta došli od fenotipski-netaknutih roditelja (10). Analize pokazuju da je gen za drugi oblik displazije lakta kod ove rase najverovatnije dominantan sa promenljivom izraženošću: posebno kod mužjaka gde genotip odgovara fenotipu, dok kod kuja drugi oblik displazije lakta može ostati skriven. Ovaj model nasleđivanja je još jedan razlog neočekivanog pojavljivanja anomalije skeleta u sledećoj generaciji. Studije o psima koji imaju HD su pokazale da je ovo možda višegenetsko oboljenje, za koje je potrebno zajedničko delovanje više abnormalnih gena da bi se bolest pojavila (11). Pored posmatranja i kontrole psa pre parenja, posmatranje potomaka i ostalih životinja u srodstvu može pomoći da se nauči više o genotipu uzgojnih primeraka. Zasnovano na skorašnjem molekularno-biološkom istraživanju postoji dokaz da su displazija i kuka i lakta izazvane „bitnom grupom gena" tj. jedan ili više gena su pojedinačno odgovorni za pojavljivanje ovih bolesti. Odgovornost je na klubovima, savezima i udruženjima da iniciraju i podrže istraživanja kako bi se pronašli homozigotni i heterozigotni prenosioci, koji će preneti nenormalne gene sledećoj generaciji. Proći će nekoliko psećih generacija dok DNK (DNA) , HD i ED testovi postanu realnost. Zbog toga je sad pravo vreme da se međunarodna udruženja, savezi i ostali dogovore oko uniformisanja sistema praćenja i sertifikacije, dozvoljavajući kolegama odgajivačima iz svoje ili drugih zemalja da daju na uvid u stanje kukova i laktova i da obznane na kom metodu je zasnovana sertifikacija.

DISPLAZIJA LAKTA


Od sredine 1960-tih godina, veterinari su suočeni sa rastućim brojem oboljenja koji se pojavljuju već u ranom periodu života. Displazija kukova je bila prva bolest koja je prepoznata širom sveta i šema za njeno najranije otkrivanje je već duže vreme ustanovljena širom sveta.

Nešto kasnije otkriveno je još jedno oboljenje - displazija lakta ( ED). Displazija lakta predstavlja značajan zdravstveni problem kod mnogih rasa pasa. Ovo oboljenje postaje sve ćešće dijagnostikovano širom sveta. Bolest počinje u štenećem dobu i može ostati trajna, ozbiljna posledica do kraja života.

Osnovni uzrok ovog oboljenja je genetske prirode. Iz tog razloga, pregledi kojima se omogućava rano otkrivanje ovog oboljenja omogućuju da jedinke sa normalno razvijenim i zdravim laktovima budu i najviše korišćene u priplodu. Na ovaj način redukuje se pojava ovog oboljenja u psećoj populaciji.


Displazija lakta- oboljenje

Displazija lakta (ED) predstavlja abnormalan razvoj lakta. Ovaj termin obuhvata brojne specifične abnormalnosti (OCD, FCP, UAP) koje se javljaju na raličitim mestima u lakatnom zglobu. One dovode do poremećenog rasta hrskavice koja prekriva zglobne površine kao i strukture oko samog zgloba. Ove promene predstavljaju primarna oštećenja koja kasnije dovode do sekundarnih osteoartritičnih procesa.

Sve primarne lezije mogu se pojaviti samostalno ili u međusobnim kombinacijama. Gotovo uvek se pojavljuju još u štenećem dobu i obostrano u manjem ili većem stepenu. Nakon završetka rasta primarne promene mogu biti stabilne izvesno vreme. Jednom započeti abnormalan razvoj zgloba imat će za posledicu nastanak sekundarnih lezija od kojih su najznačajnije osteoartritis, odnosno artroza zgloba. Sekundarne lezije ne mogu biti uklonjene tako da one predstavljaju potencijalni doživotni problem za psa.

Lakatni zglob je posebno osetljiv na ove vrste lezija. Kosti i rskavične površine koje formiraju svaku stranu zgloba imaju veoma kompleksnu građu koja omogućuje tesno prijanjanje površina i bezbolne pokrete. Lakatni zglob je jako pokretan zglob i pokreti prednjih nogu zavise u većem stepenu od funkcije lakta nego što zavise od funkcije ostalih zglobova na prednjim nogama. Zbog toga, male promene u obliku ili funkciji bilo kojeg dela lakatnog zgloba imat će veliki uticaj na pokretljivost prednjih ekstremiteta.

Dodatni problem sa displazijom lakta je što veliki broj pasa pati od subkliničkog oboljenja - oni imaju primarne lezije ili osteoartritične promene ali ne pokazuju bolnost ili probleme u kretanju. Takve jedinke su potencijalna opasnost u priplodu jer mogu proizvesti potomstvo sa ovim oboljenjem. Srećom, kao i klinički slučajevi tako i ove jedinke mogu biti identifikovane na rentgenskom pregledu njihovih laktova.


Uzroci oboljenja

Displazija lakta je multifaktorijalno oboljenje.Najznačajniji faktor je svakako genetska predispozicija i nasleđe. Na žalost, ovo oboljenje je kontrolisano od strane više gena tako da i klinički zdrave jedinke mogu biti nosioci gena koji dovode do oboljenja. Ostali faktori koji mogu imati uticaj na razvoj oboljenja su brzina rasta jedinke, ishrana, nivo vežbanja i sl. Ovi faktori mogu uticati na stepen oboljenja, ali ga ne mogu prevenirati ili samostalno izazvati.

Neke rase su više podložne razvoju ovog oboljenja od drugih. Generalno, srednje velike i velike rase pasa se smatraju za osetljivije i više podložne ovm oboljenju. Rase koje imaju najveći stepen pojave ovog oboljenja su : Baset, Bernski planinski pas, Nemački ovčar, Engleski mastif, Zlatni retriver, Rotvajler, Nemačka doga, Irski vučiji hrt, Labrador retriver, Njufaundlend.


Kontrola

Kao genetski prdisponirano oboljenje displazija lakta može biti kontrolisano pravilnom selekcijom i uzgojem jedinki sa zdravim laktovima. Ne postoji još uvek genetski test (poput DNA) koji bi omogućavao pravovremeno otkrivanje jedinki sa ovim problemom. Jedini metod, za sada, široko korišćen u svetu je rentgensko snimanje laktova i eventualno otkrivanje i determinacija rentgenskih znakova oboljenja. International Elbow Working Group (IEWG) je organizacija koja je razvila sistem za rentgensko snimanje laktova i nadležna je za koordinaciju između veterinarskih asocijacija i kinoloških saveza u razvijenim evropskim i svetskim zemljama.


Stepeni lakatne displazije i procedura snimanja

Rentgensko snimanje se obavlja kod veterinara. Dok je za šemu za displaziju kukova (DCF - HD) dovoljno napraviti jedan rentgenski snimak za određivanje stepena lakatne displazije potrebno je uraditi tri rentgenska snimka. Ovo je neophodno da bi sve abnormalnosti bile identifikovane i da bi sve strane zgloba bile pregledane. Pravilno pozicioniranje psa je neophodno i predstavlja osnovu ovog pregleda i to je jedino moguće postići ili dubokim sediranjem psa ili uvođenjem u totalnu anesteziju.

Pas koji se podvrgava snimanju mora biti star najmanje godinu dana dok gornja starosna granica ne postoji. Obavezna je adekvatna identifikacija psa i snimaka, kao i pismena saglasnost vlasnika da se rezultati snimanja, ma kakvi oni bili, mogu javno objaviti i da odgovara za identitet životinje.

Zvanična, veterinarska komisija vrši procenu snimaka i njihovo stepenovanje. Trenutno važeći stepeni za displaziju lakta su :

0 normal
1 srednja ED
2 značajna ED
3 teška ED


Treba istaći da se za važeći stepen oba lakta uzima onaj lošiji, a ne prosečni zbir kao kod šeme za displaziju kukova.

Preporuku za uzgoj dobijaju psi sa stepenima 0 i 1 i takvi psi imaju manju verovatnoću da prenesu ovo oboljenje na svoje potomstvo.


Terapija bolesti

Psi sa ovim problemom, obično počinju sa šepanjem i težim oslanjanjem na prednje noge u starosti između 6 i 12 meseci života. Neophodno je, u ovom dobu i pri pojavi kliničkih simptoma da veterinar izvrši detaljan klinički pregled.

Vrlo često problemi su već prisutni na obe noge. Potvrda dijagnoze se postavlja rentgenskim snimanjem koje već u ovoj starosti daje adekvatan nalaz.

Terapija varira u zavisnosti od stepena oboljenja i treba biti pod kontrolom veterinara. U težim slučajevima neophodna je i hiruška intervencija da bi se sprečio i ublažio dalji razvoj bolesti.

Većina pasa, ako se na vreme i sa pažnjom podvrgne tretmanu, između 6 i 18 meseci starosti, bit će u stanju da vodi " normalan" pseći život.

DISPLAZIJA KUKOVA - ABNORMALAN RAZVOJ KUKOVA


Struktura i funkcija

Normalan kuk je mehanizam koji funcioniše po sistemu"ključ - brava" i jedino takav odnos daje stabilnost. Zglob kuka je nezamenjiv mehanizam koji omogućava pokretnost i prenos snage sa mišića zadnjih nogu na telo. To je osnova brzine i snage. Potporne, kuku pripadajuće strukture kao ligamenti, tetive i mišići čine ovaj mehanizam jedinstven. Velika površina zglobne rskavice koja je podmazana zglobnom tečnošću omogućava pokrete koji su potpuno bezbolni. Bilo kakav poremećaj u ovim idealnim odnosima imat će ozbiljne posledice.

Displazija kukova (HD) je termin koji obuhvata brojne specifične razvojne i stečene abnormalnosti koje zahvataju kuk. Razvojne ili primarne promene se javljaju u periodu rasta. Stečene ili sekundarne promene posledica su "upotrebe " bolesnih kukova i često imaju progresivan tok. Obično, takvi zglobovi su bolni i pojavljuje se šepanje. Krajnji rezultat je potpuna nefunkcionalnost jednog ili oba zgloba kuka.


Uzroci

Uzroci ovog oboljenja nisu još potpuno razjašnjeni, ali nekoliko predisponirajućih faktora imaju veliki značaj:
nasleđe i genetske karakteristike ( oba roditelja imaju podjednaku ulogu u prenošenju ovog oboljenja)
rani, brzi rast jedinke i naglo povećanje telesne mase
prekomerna i neizbalansirana ishrana ( previše kalorija,vitamina, minerala i proteina )

Simptomi

Simptomi ovog oboljenja variraju u zavisnosti od starosti jedinke.

Kod pasa mlađih od 3 meseca moguć je potpuni izostanak kliničkih znakova, ali takođe takvo štene može pokazivati prve znake nesigurnijeg kretanja kao posledice nestabilnosti kukova.

U starosti između 3 i 18 meseci psi pokazuju različiti stepen slabijeg oslanjanja na noge, ukočeni i/ili teturav hod kao i opiranje prilikom redovnog vežbanja.Takođe, psi iz ovih starosnih kategorija mogu biti potpuno bez jasno izraženih kliničkih znakova.

Kod ozbiljnijih kliničkih slučajeva ovi simptomi mogu progresivno napredovati i nakon 18 meseci starosti, mada većina pasa prestane sa ispoljavanjem kliničkih znakova i vodi "normalan" život.

Psi u srednjim ili starijim godinama života mogu ponovno početi pokazivati simptome (otežano ustajanje i kretanje,različiti stepeni bolnosti itd.) i tada im je potrebna adekvatna medicinska ili hiruška pomoć.


Dijagnoza i procena

Vrlo je važno shvatiti da su neke jedinke otpornije od drugih i da svi ne pokazuju jednake simptome. Samim posmatranjem sa strane ne može se dati adekvatna ocena da li neki pas boluje od ovog oboljenja ili ne. Kliničkim pregledom se može postaviti sumnja na ovo oboljenje, ali opet ne kod svih jedinki. Jedini način da se displazija kukova potpuno isključi ili ustanovi i da se odredi u kojem je stepenu prisutna je radiografski - upotrebom rentgenskog aparata. Rentgenskim snimanjem dobija se fotografski zapis anatomskih struktura koje čine kuk i njihov međusobni odnos, kao i prisustvo i stepen eventualnih sekundarnih promena.

Većina razvijenih svetskih i evropskih zemalja imaju standarde koji jasno propisuju tehnike rentgenskog snimanja kao i kriterijume za procenu i određivanje stepena oboljenja ili njegovo odsustvo. Postoje izvesne razlike u ovim standardima između pojedinih zemalja iako, u suštini, radi se o vrlo sličnim tehnikama.Zbog toga uz vrednost HD stoji i oznaka države u kojoj je snimak procenjen. Matični odgajivački klubovi kao i kinološki savezi imaju, najčešće, ugovore sa potpuno nezavisnim veterinarskim komsijama koje se sastaju nekoliko puta godišnje radi očitavanja snimaka. Posebnim veterinarskim propisima je detaljno određeno ko je ovlašćen za snimanje i detaljno su data uputstva na koji način je to jedino moguće izvesti.

Rentgensko snimanje se obavlja u veterinarskim ustanovama (ambulante, prakse, klinike, vetrinarske bolnice itd.) pod veterinarskim nadzorom. Ne postoje posebni zahtevi u pogledu specijalnosti veterinara i opreme koja se koristi da bi se pas mogao biti rentgenski snimljen, ali postoje jasni zahtevi u pogledu kvaliteta rentgenskog snimka koji se šalje na dalju procenu. Klinička praksa je pokazala da pas mora biti duboko sediran ili uveden u opštu anesteziju radi što boljeg pozicioniranja i lakše manipulacije kao i zbog veće sigurnosti psa, vlasnika i osoblja koje radi. Adekvatnu poziciju kukova je gotovo nemoguće postići bez specijalne opreme (pozicioneri i pomoćna sredstva) i odgovarajuće stručnosti.

Vlasnik ili držalac psa je dužan da donese rodovnik psa i omogući identifikovanje psa (tetovir broj ili mikročip). Takođe, vlasnik je dužan da potpiše formular kojim garantuje identitet psa (koji može biti kasnije bez saglasnosti vlasnika podvrgnut ispitivanju) i omogućava javno objavljivanje HD rezultata.

Rentgenski snimak mora biti jasno obeležen, datiran i na njemu mora biti "odštampan" (ne naknadno upisan ili utisnut) tetovir broj, broj mikročipa ili drugi broj pod kojim je pas zaveden i identifikovan.

Veterinar će takav snimak uz svu potrebnu dokumentaciju poslati na zvaničnu procenu i rezultat će biti unešen u rodovnik psa.

Komisije za očitavanje snimaka uglavnom su sastavljene od veterinara - rentgenologa ili od veterinara koji su ovlašćeni za procenu snimaka ili imaju određenu dodatnu kvalifikaciju. Vrlo je važno shvatiti da kinološke organizacije (klubovi,društva,savezi itd.) nemaju apsolutno nikakvu nadležnost niti su stručno osposobljeni prilikom samog procesa snimanja i procene snimaka. To je posao veterinara koji su za to odgovorni, a na kinološkim organizacijama je da rezultate snimanja (ne samo HD) ispravno iskoriste prilikom vođenja uzgojne politike i vrednovanja pasa. U priplodu se mogu koristiti jedino zdrave jedinke i jedino tako rizik od pojave i prenošenja ovog oboljenja može biti znatno smanjen i pod kontrolom.

Minimalna starost psa je 12 meseci i samo jedinke starije od 12 meseci mogu biti zvanično procenjene na HD. Ne postoji gornja starosna granica za snimanje kukova. Neki odgajivači i vlasnici praktikuju snimanje pasa u starosti između 6 i 8 meseci radi dobijanja tzv. " predsnimka " koji omogućava raniji uvid u zdravstveno stanje psa i eventualno preduzimanje daljih adekvatnih mera.

Britanska Veterinarska Asocijacija (BVA) i Kennel Club (KC - Britanski kinološki savez) su još 1965. godine donele pravilnik i shemu po kojoj se procenjuje stepen displazije kod pasa putem rendgenskog snimanja. Uz samo jednu dopunu 1984. taj pravilnik je na snazi i danas. Preko 120 000 rendgen filmova je pregledano od tada da bi se dobilo sto standardnije i sto objektivnije vrednovanje stepena HD. Ovaj broj je u stalnom porastu obzirom da odgajivači i vlasnici pasa postaju sve svesniji važnosti ovog naslednog oboljenja. Trenutno 97 rasa podleže obaveznoj proceni snimka kukova ukoliko vlasnici žele da ih koriste u priplodu.

Veterinarska procena rentgenskog snimka je bazirana na vrednovanju 9 pojedinačnih kriterijuma (anatomskih struktura koji čine zglob kuka). Za svaku anatomsku strukturu postoji sistem bodovanja od 0 do 6 tako da maksimum za jedan kuk može biti 53, odnosno 106 za oba. Poželjan je što manji ( 0 - 10 ) pojedinačni zbir vrednosti i što niži (0 - 20) zbir vrednosti za oba kuka. Veći ukupni zbir govori da je u pitanju teži oblik ovog oboljenja. Za svaku rasu je posebno data prosečna vrednost s kojom se upoređuju pojedinačne vrednosti dobivene pregledima rendgenskih snimaka pasa te rase.

Vrlo je važno da svi snimci koji budu snimljeni pod zahtevom pregleda na HD budu vrednovani i zvanično procenjeni, bez obzira na ponekad evidentno stanje kukova. Ovo je jedini način da procena kukova ima smisao i bit će uspešna stavka u kontroli ovog ozbiljnog oboljenja.

Međusobna saradnja i edukacija veterinara, kinoloških organizacija, genetičara, statističara. odgajivača i vlasnika pri kojoj svako ima svoja ovlašćenja i odgovornosti jedini je ispravan način na koji ovo oboljenje može biti pravovremeno dijagnostikovano i tretirano, bez ozbiljnijih posledica po pse i sve gore navedene.

Danas sam, slučajno, u nekoj knjizi pročitao neki režim koji može biti od pomoći u ovim slučajevima. Pa me zanima vaše mišljenje o ovome jer ne znam koliko je dobro i tačno.

Radi se o sledećem:

vitamin c, 300mg
4-5- tableta lucerke
vitamin E, 100 i.j

Sve to svakodnevno izmješati sa hranom.


Ako neko može nešto više na ovu temu. Hvala.

Vitamin C je u premaloj dozi čak i za redovno održavanje hijalurona kod šar-peja. Preporuke su da se za displaziju koristi  1000mg vit. C dnevno. Lucerka ili alfalfa je jedna veoma interesantna biljka koju zanemarujemo, a ima super dejstva na zglobove, ali isto tako sa njom treba biti oprezan jer je prirodni diuretik i psi sa problematičnim bubrezima ne bi trebalo da je koriste. Vitamin E ne škodi nikada on služi za obnavljanje tkiva, odličan za kožu.

mi nemamo problem sa kukovima...naime Zevs je star malo vise od dva meseca,i pre tri dana sam primetila da su prednje sapice pocele da mu se krive.jede hranu za juniore bez zitarica,naravno.neko nam je rekao da nema potrebe za dodatkom kalcijuma,jer ga vec ima u hrani,medjutim evo do cega je dovelo...danas ga je vet pogledao,kaze nije strasno,prepisao Cafortan 15dana po 3tab.pa pauza 10-ak dana,pa ponoviti...ciscen je od parazita,ja se plasim dali ce mu biti dobro,da mu sapice ne ostanu ovako.Inace jako veseo psic,uvek raspolozen za igru.poceo je malo da slinavi,a 9-og marta treba da primi revakcinu...molim misljenje i neki savet...ZABRINUTA

Cafortan je sve samo ne dobar kalcijumski dodatak, to zapravo i nije kalcijumski dodatak ako se malo bolje pogleda sastav. Odavno je prevaziđen i samo stariji veterinari opšte prakse ga još uvek preporučuju. Inače je večita dilema dodavati kalcijum ili ne, uglavnom su mišljenja različita i zavise od iskustva. Nijedan moj pas nije dobijao nikakav kalcijumski dodatak, čak ni prvi šar-pej kojeg sam uzeo pre 10 godina. Gde je u stvari problem. Kada je moja starija ženka (6 godina) imala saobraćajku izbijen joj je kuk i potpuno smrskana čašica, imala je komplikovanu operaciju koju su obavili u vet. klinici Novak u Beogradu. Razgovarali smo o suplementaciji i u tom momentu sam pomenuo kalcijum iako sam i tada znao da se na povrede ne dodaje kalcijum jer izaziva da hrskavica očvrsne. Oni su mi rekli NE i naveli isti taj razlog. Kalla je dobila da pije Flexadin koji služi za regeneraciju hrskavice. Nakon dva meseca sam je ponovo odveo na kontrolu, uradili sertifikate kukova i laktova i dobili HD-A, ED-0. Nisu mogli da veruju kako sve izgleda i rekli da oni nisu radili zahvat nikada ne bi znali da je na psu išta rađeno. Pre dve godine prijatelj je nabavio rotvajlera kome su prednje noge počele da se krive, veterinari kod mene u Rumi su savetovali kalcijum i to Cal-De-Phos (koji je bolja opcija), on je poslušao i stavio psa na režim. Stanje je malo bilo bolje, ali ništa značajno. Ja sam vodio Kallu na kontrolu i nagovorim i njega da povede psa koji je već bio oko godinu dana. Kada su ga kod Novaka videli, prvo su ga slikali, opipavali, terali da šeta itd. a onda ga stavili u anesteziju i odveli na snimanje. RTG je pokazao poslednji stepen displazije na oba lakta, uvijene skočne zglobove na zadnjim nogama i krive potkolenice. Naime, pas je genetski imao predispoziciju za to i tu ne može ništa da se promeni, ali su bili iznenađeni da je neko preporučio kalcijum štenetu kome se krive noge bez bar provere količine kalcijuma u krvi (ovo sam baš ja pitao). Rekli su da je kalcijum u 99% slučajeva bespotreban onaj 1% odlazi na pse koji su nepravilno hranjeni i njima je potrebna suplementacija. E sad, ovo zvuči kao post za plašenje, ali dobre i kvalitetne granule na kesi imaju napisano da je to optimalni unos vitamina. Npr. moja mlađa ženka (3 godine) je malo težeg kostura od starije, nije hranjena granulama, suplemetirana je vitaminom C, omega 3 i kurkumom (standardni dodaci za održavanje zdravog hijalurona kod šar-peja) i kao kalcijumski dodatak je dobijala prah ljuski od jaja, nekada je imala skroz ravne noge, nekada su zglobovi malo padali, pa sam pojačavao kalcijum, ali ona je kao štene bila buckastija. U prevodu, radio sam po osećaju i onome što vidim. Često se desi da teži štenci malo padnu, pa se onda vremenom ispravi sve, nekima zaista treba suplemenata, ali bez dobrog veterinara ništa.
Nadam se da sam malo olakšao. Ima u delu sa ishranom cela tema o dodacima, neke baš dobre diskusije, jedino što su slike nestale kada su ugasili dodaj.rs.