Koje je vasa prica ?

Svako od nas ima neku svoju pricu,ja sam radoznala da vidim vasu...
Kako je zguzvani dosao do vas? Da li ste ga dobili, stekali mesecima da bi ga kupili ili ?? Da li je to bila njubav na prvi pogled? Ili je za sve "kriva" reklama za Garnier
Nasa prica ... Ja sam zguzvanog zelela godinama, kao malo dete ceznula i unapred planirala kako cu da ga "gnjavim" i mazim, cuvam i vodam svuda sa sobom. Posto nam je zivotni ritam bio vise nego brz i nikad statican, realnost je bila porazavajuca, jer nisam imala hrabrost da uzmem i da pas bude sam i pati .. Jednom mi se desilo da sam bukvalno zaplakala kada sam na sred ulice zaustavila auto jer sam videla tako zelejno stvorenje i mazila ga dugo,dugo.. Mozete da zamislite kako me vlasnik psa cudno gledao , ko zna sta mu se vrzmlo u glavi Taman kada sam smalaksala sa konstantnim kukanjem i davljenjem sve oko sebe i na neki nacin se pomirila sa tim da cu ga i dalje pecati na tv-u, skidati slike tudjih pasa sa neta i potajno zaliti sto ga nemam, za 32.rodjendan bio je iznenadjenje u 00:01.. Plakala sam kao malo dete... Ostatak manje-vise znate.. Volimo se mnogo.. Neron mase repom, znaci, ne lazem
Vi ste na redu

Uskoro će 3 godine kako smo Skarić i ja cimeri
Svako ko mene poznaje, vrlo dobro zna da sam ja stalno govorila : "U moj stan nikada neće ući životinja na 4 noge " !!!! Kategorično sam to ponavaljala, jer smatram da je za psa dvorište raj koji ništa ne može da zameni.....2008 godine je moj momak počeo meni da govori kako mi treba da uzmemo psa, Shar peia, jer su smešni, blesavi, naborani, ponosni, drugačiji.... čim počne taj razgovor ja sam okretala glavu i uglavnom menjala teme....otišli smo na more početkom avgusta,....15 dana svaki dan je pokušavao da me ubedi....stvarno se trudio
Nakon dolaska u NS, ustala sam ujutru i bez njegovog znanja kupila građanski oglasnik i počela da vrtim telefone...svega sam se naslušala....čak sam verovala i u onu priču 1 bora = 100 eura...
Otišla sam do odgajivača, bukvalno se zaljubila u malog glavonju zlatne boje....došla kući, nazvala Ivana i ispričala mu sve....sutradan smo otišli da obavimo kupovinu....Kad smo došli tamo, Iv mi je skrenuo pažnju na malo crno štene koje je imalo beli prsten pri vrhu repa, bio je najsitniji....
Nikada se nisma pokajala što je zlatni glavonja ostao u dvorištu, a ova moja crna kugla ulepšala svaki dan života u protekle 3 godine

Tomi je bio maskota kluba u Nusicevoj,gde je Nikola radio kao menadzer.Kupio ga je vlasnik kluba sa ciljem da sarmira goste.Jedino je Nikola vodio racuna o njemu,dok su ostali zaposleni,kad je on bio slobodan,zaboravljali da ga hrane i setaju.Davali su mu pivo,spavao je u magacinu i po separeima.Kada je malo porastao,vlasnik ga vise nije hteo,tako da ga je Nikola usvojio.Kada je morao da promeni stan,nije mogao da ostane sa njim,pa ga je odveo za Vrnjacku banju kod roditelja.Tamo je Tomi uzivao,ali je i bezao cesto od kuce u svaleraciju i vracao se sa oziljcima.Nije ni cudo kad je odrastao u kafani...Onda sam ja stupila na scenu.Upoznala sam Nikolu,iznajmili smo stan i kad smo otisli za banju,prvi put sam videla Tomija,tada je imao 3 godine.Na moj nagovor doveli smo ga za Beograd da zivi sa nama.
Posto smo obeje radili Tomi je bio tuzan jer je ostajao sam u stanu,tako da sam dosla na ideju da mu nadjem devojku.Sedeli smo jednog lepog dana u kaficu,kupili halooglase i trazili orman za stan,ali sam ja pocela da gledam oglase za kuce i snimila jedan jedini,crna zenka peja,pozvali i sutradan nas je drug odvezao za Smederevsku Palanku po Atinu.Kad je Tomi video istog trenutka se zaljubio u nju.On je nju mazio ,pazio,bio je presrecan.Kada je Atina porasla doslo je vreme za bebe.Dobili smo 3 muzjaka(crni,zuti i krem).Aki se prvi rodio i bio je ko ruzno pache,niko ga nije hteo,a ja sam se za njega vezala,jer je bio plasljiv.Kad je doslo vreme za odlazak stenaca,odlucila sam da ga zadrzim i Aki je postao treci musketar,nase vec poznate crne trojke..Eto, to je nasa mala porodicna istorija..

Dirljiva prica Zoko... Ja sam i u temi ´Kako odabrati pravo stene´ mnogo pisala,ali evo i ovde...Tia je u nas dom stigla sasvim slucajno,bukvalno kao zamena za tada uginulog psa...Niti nam je bilo bitno koja je rasa,niti bilo sta drugo...A kad je vec ovako malo,slatko zguzvano,sto da je ne uzmemo...Mada,dvoumili smo se oko mopsa i shar pei-a,i mogu reci da mi je izuzetno drago i da sam ponosna na svoju odluku... I kao sto rekoh dosla je u nas dom kao obicna zamena,a sada nas odnos se pretvorio u nesto mnogo vise... Nisam se u zivotu ovako vezala za psa... Kada je ovaj prethodni u pitanju ne mogu reci da se nisam vezala i da ga nisam volela,ali opet bila sam previse mala da bih preuzela najveci deo obaveza oko njega,ali sad kad je Tia u pitanju,mogu slobodno reci da bez obzira na to sto je sarmirala sve ukucane,ona je 99% moj pas... Ner znam da li je dobro tzoliko biti vezan za ljubimca(verovatno nije),ali sta da se radi... Kako da se ne vezem za nekog sa kime provodim ceo dan,sa kime spavam u sobi,setam,bukvalno uvek je vodim sa mnom,i kad izlazim sa drustvom i kad idemo same,uvek je moj verni pratilac...(nisam bas sigurna za ispravnost reci ´pratilac´,prelaz L u O nikad nisasm zapamtila... xD)

Moja cerka je dobila najlepsi poklon za 18.ti rodjendan,malu zguzvanu pufnu Hekija Sa drugom je otisla u odgajivacnicu da odabere psa,Heki joj je prvi prisao i to je bila ljubav na prvi pogled Obavestila nas da ce za koji dan u nasu porodicu stici novi clan.Sa nestrpljenjem smo cekali taj trenutak 26.januara prosle godine je dosao Heki sa ogromnom crvenom masnom oko vrata :)Sladak,presladak,gnjavili smo ga i mazili citavu noc.Ideja nam je bila da odmah na prolece napravimo kucicu i boks i da boravi u dvoristu,no kako je vreme odmicalo sve vise nam se uvlacio pod kozu,svi smo ga jako ,jako zavoleli ,ja narocito,tako da smo odustali od ideje.Heki zivi kao kralj,mazen,pazen i nadasve voljen i deli sa nama spavacu sobu Za uzvrat on nam pruza ogromnu kolicinu ljubavi,tako da je sa njim prava uzivancija i jako smo srecni sto ga imamo

Marfi je stigao na jedan od najčešćih načina, preko oglasa. Vratio sam se iz NS za Rumu, stan bio otkazan, ostali još samo ispiti na fakultetu i dovoljno vremena da se posvetim i nečem drugom. Za rasu je naravno kriva Garnier reklama i čuveno što više nabora to bolje (pretpostavljate kakve oglase sam gledao) Zvali smo redom sve i slušali šta nam pričaju, još sam i znao neke osnovne stvari kao što su oči i koža, al eto ono najbitnije tada nisam znao. Hteo sam da idem da vidim kuju najmanje pa sam se sa prijateljom uputio ka Senti, na pola puta nas je presreo "uvaljivač" tačnije u Molu ispred crkve na glavnom putu i iz auta izvadio Marfija. Pustio ga da prošeta, nije razumeo reč srpskog, al se zato vraćao kada ga je klinac zvao na mađarskom, postavio sam još par pitanja o vakcinama i ishrani i vrlo brzo se uputili natrag za Rumu. Ceo put je proveo kod mene na krilu.
Kalla je već proizvod dugogodišnjeg planiranja i istraživanja, već tada sam naučio šta gde treba izbegavati i kakve rodovnike treba gledati, mogao sam i da pratim neke linije uveliko kao i odgajivače. Na sajtu sam propratio najavu legla i čekao ženku. Bilo je 2 lilac ženkice i posle 2 dana kako sam video vest kontaktirao sam odgajivača. Onda je nastupila svađa u kući oko toga da treba dovesti još jednog psa u mali stan i naravno, da li sam svestan koliko to košta (iako sam skupljao pare za sledećeg psa). Gotovo da sam potpuno odustao od nje kada se desilo da je Marfi uginuo (prošle godine 4. jula) i pošto je bilo nepodnošljivo živeti bez psa ubrzo sam kontaktirao odgajivača i pitao da li je još uvek slobodna lilac ženkica. Bila je rezervisana, ali nije bio uplaćen depozit što je on smatrao veoma neodgovornim, tako da sam preduhitrio sve i odmah uplatio pare. Posle nekih 20 dana rečeno nam je da možemo da dođemo po nju u Mađarsku. Za to vreme sam dobijao njene slike redovno na mail. Niko sem nekoliko ljudi sa foruma nije imao pojma da idemo po novo štene, pošto smo svi u kući izgledali više nego strašno posle Marfijeve smrti. Sve ostalo što se desilo je sasvim posebna priča, njeno preuzimanje, razgovor sa odgajivačem, put nazad... Potpuno drugačiji način uzimanja šteneta, količine znanja, ma sve sasvim drugačije. Kalla je sve suprotno od Marfija jedina zajednička stvar je to što sam imao priliku da joj biram ime pa ona nosi deo njegovog imena Ikalla Murphy's Dream, imam utisak da je on čuva zbog toga, koliko god da mi se uvukla pod kožu on je ipak zauzeo najbitnije mesto kod mene (a i kod ostalih ukućana) i glavni je krivac što toliko volim ovu rasu.

Moja prica se predpostavljam dosta razlikuje od vecine prica na ovom forumu i datira mnogo pre te famozne Garnie reklame nakon koje je rasa kod nas stekla toliku popularnost. Shar Peia sam videla na slici jos davnih 80 tih kao srednjoskolka u modnom casopisu Vogue u narucju manekenke,preslatka gomila naboranog krzna sive boje . Dugo sam cuvala tu stranicu.Tada nije bilo mnogo informacija o toj rasi, nije bilo interneta i tek nakon nekog vremena sam saznala da su u to vreme jos uvek najskuplji i najredji psi kao rasa i da plavih ima tek nekoliko komada uopste u svetu, jer su retki medju najredjima . Pricam o periodu od 1980- 1984. Do devedesetih sam znala vrlo malo o rasi, uglavnom se sve svodilo na njihovo "spasavanje" i opste karakteristike pasmine.
1991-2 sam upoznala jednog od prijatelja svog supruga(tada decka), gospodina Djordjeta Ratkova za koga predpostavljam da svi znate ko je, i naravno njegovu suprugu Aleksandru. Prvi kontakt sa rasom koju je on tada vec uzgajao, psima uzivo i najveci deo onoga sto znam o njima je zahvaljujuci tom prijateljstvu, sada vec dugogodisnjem a godinama unazad i vrlo bliskom. Posmatrala sam ih kod njih niz godina, mazila stence, ponekog odraslog ali vrlo retko jer su to psi iz odgajivacnice ne naviknuti na cesto prisustvo stranaca i slusala,pitala, slusala i slusala,..... ponekad pomagala oko socijalizacije beba, sezonskih kupanja pasa u odgajivacnici.Blizard je bio pas koji me je uvek ostavljao bez daha svojom pojavom a poznavala sam i razlikovala mnoge pse odgajivacnice cak i u trenutcima kada ih je bilo veoma mnogo.
Tada smo Miroslav i ja imali nase zivotinje i ni na kraj pameti nam nije bila kupovina steneta u onim uslovima blokade i neizvesnosti kako ce se zivot odvijati, i pored tri psa koja smo vec imali.
Prvo zguzvano je stiglo u nasu kucu 2007 Lok vise nije bio sa nama, znali smo da je Meda tesko bolestan a Djinica je takodje bila stara i slepa. Firmu smo zatvorili tako da sam bila u kuci i mogla se potpuno posvetiti stenetu. Imala sam u planu crno stene jer plavih nije bilo ni koliko sada u to vreme a i cena plavih stenaca je bila mnogo visoka, kao i sada uostalom ali jos vece razlike u odnosu na standardne boje i neku prosecnu cenu pasa po oglasima. Blue i Nia bile u tom trenutku jedini stenci u odgajivacnici i nije bilo skorih planiranih legla. Imale su visoku cenu zbog plavog pigmenta i kinoloski kvalitetnih linija.. bilo je i nedoumica hoce li ih uopste prodavati ili zadrzati u odgajivacnici. Kontaktirala sam par ljudi putem oglasa i jednog odgajivaca.Mozete misliti kako su meni delovale price ljudi koji su davali oglase za stence, i odustala sam, razocarana koliko ljude zanima samo da prodaju psa ne znajuci skoro nista o njima vise od onog osnovnog pa cak ni to. Ipak je Buki onako plava i preslatka stigla( istina sa dosta velikim rodjendanskim popustom i u nekoj vrsti prijateljskog "poluaranzmana" )..... par dana nakon mog rodjendana, a Nia 4-5 dana nakon toga po sopstvenoj odluci. Skoro da se razbolela. Bilo je ili da vratim Buki nazad odgajivacu ili da uzmem i sestru jer su bile jako vezane i same u leglu. Nia je strasno patila kada je ostala sama, skoro da nije jela uopste i bilo je izvesno da ce se razboleti i mozda i uginuti ako to stanje potraje.Naravno da posle tih par dana vracanje psa nije dolazilo u obzir i nije trebalo puno napora da ubedim Miroslava da i Nia postane nas pas. I on je bio "pecen" , Buki ga je osvojila na brzinu i potpuno. Njega kao rasa nisu nikad mnogo privlacili zbog tog nepoverenja koje su imali prema strancima i nije u odgajivacnici ostvario kontakt ni priblizno koliko ja, ni sa jednim od pasa tamo.... Imale su tada oko 14 nedelja Skoro da i nije bilo nepoznanica kada su njih dve stigle u kucu, a i za eventualnu pomoc uvek su mi bili dostupni Djordje i Sani, osobe koje su o njima znale sve. Naravno da sam tek tada potpuno upoznala ove pse jer se Shar Pei mora imati da bi se znalo o kakvoj se rasi govori .Pored svega sto sam naucila teoretski i kroz te godine kontakta sa rasom sto se tice nege, ishrane i zdravlja, karakter i pas se mora upoznati. Nikako nisam mogla stvoriti tu sliku povezanosti sa vlasnikom koja prevazilazi vernost psa, niti shvatiti da se toliko drugacije ponasaju kada nisu sami sa svojim vlasnikom. Samo kao gost kod njih zaista nisam imala potpunu sliku o psima..A toliko su oni pricali o tome .Posle razlicitih pasa koji su uz mene od malena tvrdim da se razlikuju od svih drugih Ranije su mi psi bili psi,neki malo vise, neki malo manje privlacni, sve sam ih obozavala, skupljala i udomljavala ...ali svi samo psi. Posle ulaska Buki i Nike u kucu ,pse delim na Shar Peie i ostale pse i tako ce ostati dokle god disem. Ostatak vecina zna, Niu smo uparili vrlo mladu zbog tezeg hormonskog disbalansa (vec sa 16 meseci) i da bi izbegli lecenje hormonima. Ostenila je cetiri steneta i bilo je odmah jasno da ce od njih svih mozda samo jedan muzjak biti otudjen zbog rivalstva i mira u coporu. Nazalost cesto se dogadjaju stvari koje niko ne moze predvideti i Gus( drugi crni muzjacic za koga je bilo sigurno da ce ostati sa nama jer mi je bio ljubimac u leglu) se i pored svih i redovnih vakcina razboleo i uginuo od parvoviroze sa svojih 4.5 meseca .....par dana nakon sto je i Meda otisao. Djina je uginula 2009 sa punih 13. Nesrecu koja nam se dogodila sa Blue krajem prosle godine tokom novogodisnjih i Bozicnih praznika takodje znate . Sada nas je samo 4, opet zelim plavog psa ali i svesna da nijedan vise nece biti poput mog priveska,prvenceta i miljenice , Gice Ubice, Buki, najveceg sarmera, pametnice i klovna medju Shar Peima koje sam videla i upoznala ikada

Više godina sam molio moje da uzmemo psa. Mama je uvek bila protiv i nikako da popusti..."Dok sam ja živa pas u dvorište neće ući..." A onda je pao dogovor "Ako popraviš ocene stiže pas!" Naravno ja sam vrlo brzo sredio sve ocene. I onda smo sestra i ja odlučili da uzmemo AST-a (Američki Stafordski Terijer) Mojima se baš i nije sviđalo al dogovor je dogovor. Mnogo smo čitali i dosta toga smo naučili. Čak smo i bili kod odgajivača i prisustvovali parenju gde je trebao da nastane naš Don (ime smo znali unapred) Prošla su 2 meseca i nastao je problem..ženka nije mogla da se okoti i hitno je urađen carski rez al već prekasno.. 1 ili 2 su već bili mrtvi a ostatak je odbila. I tako je propalo celo leglo. Bio sam monogo tužan i razočaran. Krenuo sam da razmišljam o dobermanu,rot-u.... a onda je mama predložila shar pei-a onog zgužvanog sa Garnier reklame Skoro ništa nismo znali o njima. Ni sam ne znam gde sam iskopao neki oglas i odma smo nazvali i obradovali se što imaju 2 šteneta od 4 nedelje Odma smo otišli i kada smo ga ugledali odma smo rekli hoćemo njega! Bio je mnogo sladak Već se videlo da će biti nestašan jer je mučio svoju sestru..vukao je za rep,uši čak se i za mamin rep kačio Odma smo ga kaparisali. Trebali smo da čekamo još 4 nedelje! Odbrojavali smo svakim danom koliko još treba da čekamo. Za to vreme boks je krenuo da se gradi jer naravno bilo je "Ti si lud da bude u kući! Dobro će mu biti i u boksu." Uložili smo mnogo truda i para samo da mu bude lepo i udobno u apartmanu Jer kad već držimo psa onda da ga držimo na pravi načim.Došao je i taj dan i mali Don od 3.5kg je stigao! Svaki dan po ceo dan smo bili napolje sa njim. Al već kada je pao prvi sneg Don je završio u kući sa namerom da se vrati na proleće u boks ali nije...boks je ostao prazan.
Još dok je on bio mali pokazao sam mami Gezine zgužvance Alfija i Lili Mislim da su oni tada jedini na forumu bili par Mnogo su lepo izgledali tako u paru i polako smo dolazili na ideju da uzmemo Doniši drugaricu. I tako je jednog dana neplanirano i iznenada odabrana Betty Mada o njoj sam znao mnogo više i pratio je od kad se rodila.

A da sada ovo super zvuči "Dok sam ja živa pas u dvorište neće ući..." a sada spava u krevetu sa 2 psa!

moja prica je verovatno najneobicnija... Mona je bila pas kume moga brata, kod nje je zivela u dvoristu godinu i po dana, sa jos jednim psom, od koga je pokupila sve manire (i dobre i lose)... medjutim, kuma je u medjuvremenu dobila bebu i preselila se u stan gde je zivela privatno, i nije mogla Monu da povede sa sobom... pitala je brata da li zeli da je uzme... mi smo tad vec imali mesanku Micu staru 10 meseci, ona je dosla kod nas kad je imala samo dve nedelje, njena mama se okotila na nasem placu u sred zime i nakon dve nedelje, nestala, tacnije stradala... mi smo odlazili na plac da hranimo male i napravili im "skloniste", medjutim, bili su previse mali da bi preziveli, i jednom kad smo dosli da ih nahranimo, svi su uginuli, osim Mice, koju smo odmah spakovali sa nama i odneli kuci... planirali smo da je drzimo u stanu do proleca, dok ne poraste i ne prodje zima, medjutim, kao i vi ostali, nismo imali srca da je ostavimo na placu, strasno smo se vezali za nju, a i ona za nas... a onda kad je Mica imala oko 10 meseci, Mona je stigla! moji nisu bili odusevljeni cinjenicom da cemo imati dva psa u stanu, ali brzo im je prirasla za srce, kao sto to obicno biva! nisam znala nista o njoj, kapirala sam "pas k'o pas, vec imam jednog"... prvi put su se njih dve susrele u nasem stanu! Mona je u pocetku bila preplasena, nije htela iz hodnika da se mrdne... naravno, to je trajalo samo jedan dan, brzo se oslobodila... Mici se to nije dopalo, u pocetku je bilo malo "usaglasavanja stavova", i uvek je Mica bila povod tog usaglasavanja, Mona nikad! sad se slazu super, ne mogu reci da bas jedu iz iste cinije, jer je Mona u dvoristu u kom je pre zivela, cesto ulazila u konflikt oko hrane sa tim drugim psom, pa je navikla da cuva svoju ciniju, ali samo od drugog psa, ne i od ljudi. takodje je donela jos jednu losu naviku, a to je da macke ne podnosi, ne moze da ih vidi ni na slici... taj njen bivsi cimer je bio veoma neprijateljski nastrojen prema mackama, a ona je sve pokupila od njega... uglavnom, Mona uziva strahopostovanje medju drugim psima, kako u svojoj kuci, tako i napolju, ali je veoma mirna i nikad ne iskoriscava tu svoju prednost... i u stanu je veoma mirna, spava 20 sati dnevno, ustane kad joj je vreme za klopu i setnju, kad nam dodju gosti, nije navalentna, cak naprotiv, ako gosti nisu zainteresovani za nju, nije ni ona za njih! kad je dosla kod mene, nije se cak ni na svoje ima odazivala, a sad je mnogo poslusnija od Mice, koja je kod mene od kako je bila mala! naravno, svima nam je prirasla za srce, svi je obozavamo, i ona nas... a danas prijateljstvo izmedju njih dve izgleda ovako:

Ovo je malo starija tema ali nekako imala sam potrebu da i ja nešto napišem. Jednostavno jako sam ponosna što sam vlasnica šar-peja. Evo ovako, ja imam dalmatinca, koji je jako agresivan. I dok smo letos bili na odmoru na Zlatiboru, on je ostao kući sa mojim dedom i ujeo je nekog rođaka za ruku. Pošto je već ranije napadao ljude mama i tata su mi predložili da ga poklonimo babi i dedi jer im treba takav pas... Nisam bila srećna zbog toga jer jako volim životinje i vežem se jako brzo za psa... Tata je predložio da mi kupe nekog drugog psa, koker spanijela ili pudlicu... E onda mi je sestra predložila šar - peja... Kad sam prvi put videla slike zaljubila sam se. Odmah sam poželela da ga imam. Kad sam se vrtaila sa Zlatibora počelo je traganje po internetu... Uporedno sa oglasima počela sam da istražujem pomalo o rasi... I naravno, kako to uvek biva naišla sam na one lažne izvore pune predrasuda o ovoj rasi i odlučila sam da ipak neko vreme provedem bez psa. I onda 6. oktobra, tačno se sećam bila je subota i ušla sam malo na facebook, i tako listajući objave po početnoj strani videla sam sliku kuje šar peja sa štencima. Tek posle par sekundi shvatila sam da je to ustvari ženka jedne moje poznanice... Gotovo istog dana sam je pitala za štence... A onda je krenulo ubeđivanje, svaki dan sam tati pokazivala slike, pričala mu o toj rasi i konačno ga ubedila... 17. Novembra Aki je stigao kod nas i od tada svaki dan sa njim je predivan. Malo pre nego što je on stigao otkrila sam sharpei-balkan.com koji mi je jako puno pomogao... Eto, to je moja priča...

Prije 13,14 godina sam dobila na poklon crnog shar peja.Nijesam znala koja je to rasa,mada nije niko znao,niti je bio 'popularan'...svi smo se vezali za njega da bi ga,nakog 6god. udarilo auto..

Odmah kupujemo drugog shar peja med boje koji nam je,takodje, bio kao clan porodice...Ona se okuci,i rodi LARU...Ja Laru kao stene zavolim i ne dam ziva da se ona proda..ima dosta anegdota na racun ove 'Larine prodaje' ali drugom prilikom..

I tako Lara kao poslednje,i najkrupnije stene iz legla ostane sa svojom mamom Ninom kod nas...Nina je uginula od 2,5godina,jos dok je Lara bila stene i ona nam ostaje jedini pas kojeg imamo..

Ova rasa nam se jos odavno uvukla pod kozu,a i moj pokojni otac ih je volio,i svima nam je 'usadio' ljubav za psima....i tako ostadosmo na rasi shar pei ovako dugo..Lara sada ima 7god i moj je najbolji drug

Nasa prica je dosta potresna, ali sa srecnim krajem zahvaljujuci zguzvancu.
Mom decku je pre manje od godinu dana umrla mama. Ziveo je s njom i posle njene smrti ostao je sam. Spontano smo poceli da zivimo zajedno. Jedno vece smo sedeli za kompjuterom i bez ikakvog razloga prelistavali male oglase. Naisli smo na oglas da se prodaje stene sar peja. Mom decku se jaako svideo. Nazvali smo coveka, pitali da li je jos uvek na prodaju, rekao je da jeste, da kosta 100e i da nema papire. Mi, bez dinara, pozajmljujemo novac i zovemo opet da kazemo da cemo ga kupiti. Cekali smo sutradan ceo dan jednog momka da naas odveze do Kule, i na kraju nije mogao da nas poveze. Pa smo zvali drugog i oko pola 8 uvece krenuli za Kulu. Kada smo ga prvi put ugledali, bili smo odusevljeni. Bio je tako zguzvan, sladak... Mahao je repicem sve vreme na putu do kuce, sedeo mi je u krilu na zadnjem sedistu. Kada smo ga uneli u kucu, odmah se popiskio da obelezi da mu je to novi dom. :)Uopste nije patio za starim domom, bio je jako veseo i srecan, a mi odusevljeni sto nam je tako neplanirano usao u zivot. Dosao je kod nas 26. decembra, a vec 31. decembra smo ga mogli izgubiti. Tada je dobio prvi napad FSF-a. Nismo imali pojma o rasi ni koliko je zahtevna za odrzavanje, ali smo zahvaljujuci ovom forumu saznali mnooogo toga o zdravlju, ishrani i svemu.
Moj decko kaze da je Cezar stigao u pravi momenat, da mu je (koliko je to moguce) popunio prazninu od gubitka. Sada smo nerazdvojni, sve zna, sve nas razume, sta god mu kazemo. Jedino sto, eto, nismo znali da je iz loseg legla, te da je veoma bolesljiv (FSF, oci, usi...). Pare koje smo pozajmili smo jedva vratili, ali nije nista vazno, ni sto nema papire niti nista, on je nas spas. I, nekako, kao da ga je sudbina poslala nama u ruke.
Verujem da je najvoljeniji pas na svetu. I zarekla sam se, do poslednjeg dana cu biti uz njega, jer je on nama toliko ulepsao zivot d je to neverovatno.
I pre cu kupiti njemu neku novu ogrlicu, igrackicu, vitamine i sl. nego sebi.
Eto, to je nasa neobicna prica, i nijednog trena se nismo pokajali. Niti bismo ga dali ikada, nema tih para na ovom svetu.

Naša priča je ova:
Pošto nismo mnogo društveni, večeri smo provodili uz televizor i laptop pa smo rešili da bi nam trebalo nešto da nas natera da izađemo iz kuće, a i s obzirom da imamo malih poteškoća sa dobijanjem naslednika/ce shvatili smo da bi pas bio najbolji terapeut    Kada smo to rešili počeli smo da razmišljamo o rasi    suprug je hteo Cane corso na šta je moj odgovor bio "neću čudovište u kući da se plašim (ima jedna baš gadna slika rase na guglu) i to je preveliki pas za stan" a ja sam htela Bigla na šta je njegov odgovor bio " neću a šetam psa za devojčice"  
Sutradan smo seli i tražili kompromis....i složili smo se da je Shar pei pravi pas za nas. Naravno da nismo znali ništa o rasi i propratnim stvarima oko rase, ali se ni jednog momenta nismo pokajali jer se kompromis ispostavio kao najbolji izbor za nas, toliko ljubavi, dostojanstva i pažnje od strane životinje nikada nisam videla. Dogovorili smo se da uzmemo čokoladnog ali se ispostavilo da u tom momentu nije bilo ni jedno čokoladno štene. Moj dragi muž je preuzeo na sebe pretragu i našao je crno štene. Samo me je pozvao da me pita jel hoću manje ili više naborano. Usput me je pozvao da mi kaže da je došao neki čovek baš po to štene koje smo odabrali i da ne zna da li će moći da ga dobije, kako sam bila nervozna, zvala sam ga sto puta i na kraju rekla da ostavi novac i da uzme štene makar na silu, naravno nisam znala da se šali samnom i da čovek ne postoji. Bila sam presrećna kad su došli po mene na posao, malo uplašeno crno štene koje je hrkalo u mom krilu dok je išlo kući je postalo pravi lepotan koji je više braon nego crn (i boju smo dobili). Još da dodam da nismo čak znali da im je jezik plav, pa smo se uplašili kada smo to videli i pozvali da pitamo jel to ok   
Pravi prijatelj i duša od psa....član porodice  

Matora tema ali sam je tek sad nasao i ne mogu samo tako da je zaobidjem jer sam kao i svi mi ponosan sto mi svaki dan zivota ulepsava najbolja rasa na svetu. Naime, kad sam bio malo dete (oko 2 god) tata je u kucu sa dvoristem doneo RR (Rodezijski Ridzbek) zenka, zvala se Brenda iz ugledne Holandske odgajivacnice i ona je bila medju prvih 10 pasa koji su uvezeni u Srbiju u to vreme. To je bilo 1997 godine i zivela je sa nama do njene 5-te godine i sticajem okolnosti morali smo da se preselimo u stan i ona je ipak velik pas bila ( preko 40kg) i poklonili smo je bliskim prijateljima koji su imali ogromno dvoriste.Obilazili smo je redovno ali nazalost posle 3 meseca udario ju je auto dok su je setali i tad nam se svima srce slomilo i ona je glavni krivac sto sam danas veliki ljubitelj pasa.Posle nje smo imali jos 2 koker spanijela ali ja sam uvek favorizovao glavate,zguzvane , balave rase tipa mastif , buldog i shar pej. Posto nam je zadnji pas uginuo 2005 godine. Moji su definitivno odlucili da psa vise nece kupovati jer ta tuga koja se oseca posle gubitka psa je nenormalna,verujem da dosta vas ovde to i zna. Moja mama to nije mogla da podnese vise. Dok ja nisam malo odrastao i poceo da ''smaram'' hocu psa , hocu psa. Prvo je bilo ne ne i ne ali kasnije su vec popustili i kad su vec pitali ''Dobro, kog hoces'' bez razmisljanja sam izabrao Shar peja.Drug moj blizak je imao muzjaka starog 7 godina i taj pas je mene iz dana u dan fascinirao + je i komsija nas imao isto ali davno. Jak utisak su ostavili na mene i ja sam odma znao koga zelim .Tako sam se u Januaru 2014 godine bacio u ozbiljnu potragu za Shar pejem, ali nazalost,kao i dosta ljudi na neke stvari nisam obracao paznju, kao sto nisam ni slusao 90% ljudi sa ovog foruma kad su svi govorili ''pripazi Milose na rodovnik'', zanemario sam sve to i pronasao stene po svom ukusu. Dzoni je stigao iz Kikinde u jednom maloj kartonskoj kutiji, sav preplasen, drhtao je satima kad je stigao, sa krivom nogom, zagadjenom krvi jer mu je majka povukla krpelja dok je bila skotna i tek uradjenim ocima, a ni gliste nas nisu zaobisle. Odmah je u stanu dobio mesto pored mog kreveta.Mesecima smo se mucili sa kojekakvim problemima ali smo sve uspeli da dovedemo u normalnu, i ponosan sam i na sebe i na njega danas sto sam ga bukvalno spasio. Stalno mi se vrti slika po glavni ''A sta da ga je neko drugi uzeo i da nije sve to video''. Danas Dzoni ima 15 meseci, zdrav, prav i veseo pas  :kiss:Posto sam manje vise celog zivota okruzenim psima (u 85% slucajeva) rasnim, slobodno mogu da kazem i stajacu iza tih reci dok sam ziv: SHAR PEJ RASA SE RAZLIKU JE OD DRUGIH PASA I TO ZA KLASU.Po cele dane je sa mnom i jako smo vezani.Jedan od glavnih razloga je to sto ja nazalost nemam ni brata ni sestru pa mi je on na neki nacin i popunio tu prazninu